рисунок petersilie

Сайт
               Ларисы Миллер

14 стихотворений Ларисы Миллер
на сербском языке.
Перевод Владимира Джагличича (Vladimir Jaglicic)

14 стихотворений Ларисы Миллер на сербском языке.
Перевод Владимира Джагличича (Vladimir Jaglicic)
для Антологии русской поэзии двадцатого века.


Из письма Владимира Джагличича (июль 2014 г.):
«Дорогаја Лариса,
Ваши стихи кажутсја, с одној сторони, "на первиј мјачик" но, с другој не терјајут времја на реторику. Конечно, поетому они и не на "првиј мјачик": а корочаја дорога к правде... У Вас часто нет подготовки, нет "умираниа в красоте" и, как мне кажетсја, ето Ваш стил, Ваша самостојателјна особенност.
В Јагличич,
город Крагуевац,
Сербија»



* * *

                              "Oh, I believe in yesterday"
                                                            Beatles

Певаху "Yesterday", певаху да ваздух звони,
певаху "Yesterday", тако опојно, славно,
и буктали су зраци што догореху давно,
певаху дивну песму о временима оним
полуаветним, где је благодат увек код куће,
где букте зраци, никад не догорев до краја...
Нек сачува наш спомен то указање раја
из којег нас је прогнати немогуће.

                    1998


ОРИГИНАЛ:

                              "Oh, I believe in yesterday"
                                                            Beatles

Пели "Yesterday", пели на длинных волнах,
Пели "Yesterday", так упоительно пели,
И пылали лучи, что давно догорели,
Пели дивную песню о тех временах,
Полупризрачных тех, где всегда благодать,
Где пылают лучи, никогда не сгорая...
Да хранит наша память подобие рая,
Из которого нас невозможно изгнать.

                    1998



* * *

Чак и код куће хтевши да останем,
настављам, тим пре, да скитам кроз дане.
Хвала у туђем куту што не старим,
већ међ тим зиђем, уз сопствене ствари:
лампа, нахткасна, шкрипаве столице,
јорганче. Ми смо вечите скитнице
из трена у трен, из часа у час,
где живе душе не беше пре нас.

                    2012


ОРИГИНАЛ:

И, даже дома захотев остаться,
Продолжу, тем не менее, скитаться.
Спасибо, что не по чужим углам,
А в тех стенах, где мой родимый хлам:
Торшер, трюмо, ребячье одеяльце,
Скрипучий стул. Мы – вечные скитальцы
Из мига в миг, из часа в новый час,
Где не было живой души до нас.

                    2012



* * *

Колико нежности, Господе. И крило, и зрак.
Трећи дан сипи већ. Бело и ноћу чак.
Толико нежности, Господе, и криоца малених,
као да си све тајне данас открио мени.
Не речју – дотицајем јединим све ојави се –
уз косу и уз усне, уз моје трепавице.

                    2008


ОРИГИНАЛ:

Столько нежности, Господи. Воздух, крыло.
Третий день снегопад. Даже ночью бело.
Столько нежности, Господи, маленьких крыл,
Будто Ты мне все тайны сегодня открыл.
Не словами, а прикосновеньем одним
К волосам и губам, и ресницам моим.

                    2008



* * *

Муку с храном овде мучиш:
бачва меда, гутљај жучи.
Овде кревет, ко код претка:
јорган мек, а тврд ко летва.
Старања су овде строга:
плане он, а она – богаљ.
Гле какав је ту дар срца:
воле грлом крв да врца...
А почетак – по навици:
бајка – коло на травици.
Буји-паји, нинанај,
сушти празник, Божји рај.
Можда беху, ствар поретка,
зли предзнаци од почетка,
ал лобању с коца ми не
запазисмо, од прашине.

                    1979


ОРИГИНАЛ:

Вот какая здесь кормёжка:
Мёда – бочка, дёгтя – ложка.
Вот какая здесь кровать:
Мягко стелют, жёстко спать.
Вот какая здесь опека:
Тот сгорел, а та калека.
Вот какая здесь любовь:
Любят так, что горлом кровь...
А в начале для затравки
Хоровод на мягкой травке,
Гули-гули, баю-бай,
Сущий праздник, Божий рай.
Или, может, и в начале
Злые знаки день венчали,
Может, череп на колу
Не заметила в пылу.

                    1979



* * *

Сви ти сунчани зраци, макови јуном принети,
ти отворени знаци да нам је дато живети.
И шта с тим, што нам је дато, живети од тачке до тачке?
Дато нам и тихо злато реке-купке отачке.
Ни туђа добра, ни туђе воде, ни туђе муке –
загрлила бих то што ми, довде, само доплови у руке.
Не газити ничије поседе и живети, такнув без права
једино лишћа њишуће опсене и стабљичице трава.

                    1972


ОРИГИНАЛ:

Все эти солнечные маки июньским днем,
Все эти явственные знаки, что мы живем.
И что с того, что жить дано нам от сель до сель?
Дана и эта с тихим лоном река-купель.
Ни чуждых благ, ни чуждой муки, ни чуждых вод –
Объять бы то, что прямо в руки само плывет.
Не преступить ничьих владений и жить, поправ
Лишь листьев зыблемые тени да стебли трав.

                    1972



* * *

Улазим у језеро, воде колебајући,
њише се у језеру кућа, и кров на кући,
и њише се над кровом дим који струји бледи,
њишу се у сећању и лица и погледи.
И плове у сећању погледи и ликови,
као што тим језером низ светлих пега плови.
Све је спокојно, мирно. И нека се размину
сви, слободно, по свету. Свак има своју судбину.
Разиђите се светом. Као номади скрити.
Нису потребна обећања, нису везивне нити.
Где уроните. Глуво, без циља, у свој спокој.
Све што је драго у сећању оста. Чврсто. Дубоко.

                    1971


ОРИГИНАЛ:

Я вхожу в это озеро, воды колыша,
И колышется в озере старая крыша,
И колышется дым, что над крышей струится,
И колышутся в памяти взоры и лица.
И плывут в моей памяти взоры и лики,
Как плывут в этом озере светлые блики.
Все покойно и мирно. И – вольному воля –
Разбредайтесь по свету. У всех своя доля.
Разбредайтесь по свету. Кочуйте. Живите.
Не нужны никакие обеты и нити.
Пусть уйдете, что канете. Глухо, без срока.
Все, что дорого, – в памяти. Прочно. Глубоко.

                    1971



* * *

Све оде. Умор само
не оде. Оста са мном.
Посташе терет окупи, ловори,
растанци, разговори,
дан поста јадан, вече празно,
терет – што беше непролазно,
терет – и шушањ зид што прену,
терет- и крила на рамену.

                    1973


ОРИГИНАЛ:

Всё уходит. Лишь усталость
Не ушла. Со мной осталась.
Стали в тягость встречи, сборы,
Расставанья, разговоры,
Страдный день и вечер праздный,
Свет и сумрак непролазный,
В тягость шорох за стеной,
В тягость крылья за спиной.

                    1973



Орфеј

Не осврни се. Иди напред.
То је тек сенке позив ватрен.
Вољена – дух је, авет, ћув.
Не осврни се, нем и глув.
Желиш ли живом сен да видиш,
нем и глув путем дугим иди,
у сјај из таме. Лик њен млад,
вратиће њој на земљи Хад.
Ал за леђима јецај ниче.
И ниси л глув и слепе зене,
не можеш да се не окренеш.
Ко те умоли, несрећниче
мртве животом да искушаваш,
древни поредак нарушаваш,
узнемирујеш мир вечнога
и пружаш људски длан пут Бога.
Сен међ сенима оста, јачим.
Иди живима. За њом плачи.

                    1976


ОРИГИНАЛ:

Орфей

Не оглянись. Иди вперёд.
Всего лишь тень тебя зовёт,
Твоей любимой призрак, дух.
Не оглянись. Будь нем и глух.
Коль хочешь к жизни тень вернуть,
Будь нем и глух весь долгий путь
Из тьмы на свет. И прежний вид
Ей на земле вернет Аид.
Но за спиной и стон и плач.
И если ты не глух и зряч,
Не оглянуться нету сил.
Несчастный, кто тебя просил
Умерших жизнью искушать,
Уклад исконный нарушать,
Тревожить вечности покой,
Тянуться к вечности рукой.
Осталась тень среди теней.
Ступай к живым. И плачь по ней.

                    1976



* * *

Листаш векова хрпу – свуда,
наћиће се, у сваком, Јуда,
и крвопилац, ко и творац,
и за истину храбри борац,
тако век други, давно иза,
буде ти ко твој родни близак:
рајских је места тако мало,
исти ексери, крст, и жалост.

                    1985


ОРИГИНАЛ:

Перебрав столетий груду,
Ты в любом найдёшь Иуду,
Кровопийцу и творца,
И за истину борца.
И столетие иное
Станет близким, как родное:
Так же мало райских мест,
Те же гвозди, тот же крест.

                    1985



* * *

Јер смо вечности у гостима,
дигнимо избу на костима.
Избу на гробљу, трајном, дугом –
хајдмо у госте једно другом:
"Наврати, драги госте наш:
качкет о ексер – и сам знаш".
И виси качкет у предсобљу,
стоји избица на том гробљу.
У дому – радост, ко у рају,
у дому плешу и певају.
Ложе пећ, букти соба доња.
Труљење скоро да не воња.

                    1981


ОРИГИНАЛ:

Мы у вечности в гостях
Ставим избу на костях.
Ставим избу на погосте
И зовем друг друга в гости:
«Приходи же, милый гость,
Вешай кепочку на гвоздь».
И висит в прихожей кепка.
И стоит избушка крепко.
В доме радость и уют.
В доме пляшут и поют.
Топят печь сухим поленом.
И почти не пахнет тленом.

                    1981



Сутин

И шта све тебе тако плаши:
стаза, што се уз гору праши,
и урасто у тле жбун вреса?
Твоја су платна – зов S.O.S-а.
Твоји портрети, природе мртве,
пејсажи – прасак вене у жртве –
махнитају, ко крв истичу.
Цветови твоји, чак – урличу.
Испрекидан им глас од бола.
Твоја горућа гладиола
урла да није сан, не костим –
слика земаљске реалности.

                    2011


ОРИГИНАЛ:

Сутин

Да что ж тебя всё так пугает –
Тропа, что в горы убегает,
И куст, который в землю врос?
Твои полотна – это SOS.
Твои портреты, натюрморты,
Пейзажи – на разрыв аорты,
Безумствуют, кровоточат.
Да и цветы твои кричат.
У них срывающийся голос.
Твой воспалённый гладиолус
Кричит, что он – не сон, не бред –
Земной реальности портрет.

                    2011



* * *

А да се овде задржимо дуже
требају неке квачице-чуварке.
Кад сунце клизне низ невидно уже,
поставимо у купицу суварке,
и, док још влага зраком не потраја,
запалимо у тмини, на ледини –
вечерњу ватру замишљеног раја –
Небески Едем, одавде, кћерињи.
Нека међ нама цело вече траје,
плешући, искра жива ко у кући,
наше сусрете с топлином и сјајем
и незадуго продужавајући.

                    2012


ОРИГИНАЛ:

Чтоб здесь подольше задержаться,
Нужны какие-то зацепки.
Как солнышко начнёт снижаться,
Шалашиком поставим щепки,
И, коль погода не сырая,
Соорудим костёр вечерний –
Предполагаемого рая
Небесного Эдем дочерний.
Пусть между нами целый вечер
Танцует искорка живая,
С теплом и светом наши встречи
Хоть ненадолго продлевая.

                    2012



* * *

А ја сам овде по сјај дошла,
по одговор што смисла кошта,
по самилост, по реч ваљану,
краће, по срећу недозвану.
И сви ту хоће пут ка срећи.
Као резултат, шта им рећи,
кад питају: „Је л срце спремно?“
Не питати, не треба, немој.

                    2009


ОРИГИНАЛ:

А я пришла сюда за светом,
За вразумительным ответом,
За добрым словом, за участьем,
Короче, я пришла за счастьем.

И все сюда пришли за этим.
Что в результате мы ответим,
Когда нас спросят: «Сердце радо?»
Не надо спрашивать, не надо.

                    2009



* * *

Не уз музику, не, већ под звоњавом тишине
и уз сјај снежног зида зањиханог с висине
живот тече и тече, просењује се, плови,
а да се не разликује од пређашњег дан нови,
него ме мами, чара и сребри по темену.
Ти си ми говорио, некада, о времену.
Говорио си ми, некад – времена нема окољем,
зато лутам по свету не признајући рокове,
омајног анђела белог посвуда пратим зраком,
кроз снежни зид пролазим једним кораком, лако.

                    2008


ОРИГИНАЛ:

Не под музыку, нет, а под звон тишины
И при свете колеблемой снежной стены
Жизнь идёт и идёт, на ходу истончаясь.
День текущий от прежнего не отличаясь,
Заманил, закружил меня, посеребрил.
Ты когда-то о времени мне говорил.
Говорил мне когда-то, что времени нету,
И, о сроках забыв, я блуждаю по свету,
За кружащимся ангелом белым слежу
И сквозь снежную стену легко прохожу.

                    2008



https://www.dropbox.com/s/ek4oqdvsesl1fcp/Larisa-Miller_na-SERBSKOM_perevod-Vladimir-Jaglicic.docx?dl=0